Trijumf kadra, deo 4: Antisemitski film

Igrani filmovi, koji su imali otvorenu propagandnu svrhu, bili su, uopšte uzev u manjini, ali se njihov značaj i uticaj - ako izuzmemo one najranije, nevešte, često i tehnički neizbrušene, i nekako nevešto asemblirane propagande pokušaje sa početka nacističke vladavine -  ne treba potcenjivati. U te, nedvosmisleno propagandno usmerene igrane filmove uloženo je mnogo novca, ništa manji stepen ambicije nego što je holivudski, a i tehničko umeće reditelja i kamermana, iskusne i uigrane filmske ekipe, i izuzetni izvođači, doprinose profesionalno urađenom filmu. Naravno, u celini kinematografija Trećeg rajha ostaje tema koja najpre zanima one koji izučavaju istorijske, ili kulturne i kulturološke prilike u Nemačkoj. Istorija umetnosti ili istorija književnosti uopšte uzev, nemaju previše toga da nam pohvalno kažu o odlikama takoreći kojegod umetničke forme u nacističkoj Nemačkoj, nezavisno od pitanja etike, ili etičnosti umetnika. Ne poriče se postojanje izuzetaka, ali čak i ti izuzeci ne mogu bitno da poreknu one opštije (generalizujujuće) konkluzije o umetnosti Trećeg rajha. Mnogi od tih filmova su u umetničkom smislu - verujem da ima smisla upotrbiti ovu reč - unakaženi. Ne nužno namerom scenariste ili reditelja: poznato je da je Gebels lično umeo da se dohvati nekog scenarija i da scenu koja mu u nekom smislu deluje neprihvatljivo, prosto prekroji. Protagonista mora biti podanik: ako protagonista-Pangermanin nema sve crte Heroja, ako nije apsolutno hrabar i odan nacističkoj viziji naroda (Volk) i domovine (Heimat) - takav film je nemoguć. Tačnije, biće nemoguć do 1943. godine, kada je na Istoku Rusija drobila Treći rajh, dok su su Amerikanci danju, a Britanci noću, zasipali Rajh bombama. Jer, od 1943. do 1945. će se, pored svog mnoštva raspevanih komedija, snimiti i nekoliko, prilično neobičnih i neuobičajenih filmova, kakvo je Žrtvovanje (Opfergang) Fajta Harlana iz 1944, ili Velika Sloboda br. 7  (Grosse Freiheit Nr. 7) Helmuta Kojtnera (Helmut Käutner), iz iste godine. Ili fantastična avantura Barona Minhauzena (1943), čije je snimanje započeto doduše 1942. godine, po scenariju Eriha Kestnera (Erich Kästnera), pisca romana Fabijan (Fabian) iz 1931. godine, čije se moralno pesimistične vizije nisu mogle dopasti budućem ministru. Kestnerove knjige - a nije ih malo objavio za vreme Vajmarske republike - su još deset godina pre toga označene kao "protivne nemačkom duhu", zbog čega su gorele i na lomačama, nakon čega je Kestneru usledila zabrana rada (Berufsverbot), da bi naposletku - po nalogu Frica Hiplera, i uz posebno odobrenje Gebelsa - napisao scenario za Minhauzena, i bio potpisan pseudonimom Berthold Birger - toliko neupečatljivim imenom, da u zagradi nećemo navesti ni nemačku transkripciju tog imena. O ovim filmovima svakako treba kasnije još nešto reći, tim pre što ovi filmovi svojom osobenošću naročito privlače pažnju.
Oni najraniji autori studija o kinematografiji Trećeg rajha - da navedemo samo Ervina Lajzera (Erwin Leiser) ili Ričarda Tejlor (Richard Taylor) - manje imaju da nam saopšte nego što to nesumnjivo činiti savremeniji autori, koji su se upustili u ozbiljnije i pronicljivije analize filmova, nego pomenuti autori, koji su usmerili najpre na bavljenjem najokorelijom filmskom propagandom. U tom pojačanom svetlu, Gebelsova taktika mogla se ukazati kao još perfidnija i slojevitija, ili se preispituje i dublje značenje pojedinih filmovima. A odnedavno se čuju i poneki glasovi koji ističu da Harlan kao reditelj - ako malo ostavimo po strani ton osude -  svakako nije lišen talenta i osećaja za nijansu u umetnosti, to jest, za nužnu nijansu umetnosti (da bi bila zaista i umetnost), sasvim suprotno od ministra Gebelsa, kome je ta duhovna sfera ostala nedostupna i neuhvatljiva, a on sve sebe video kao najvećeg poznavaoca umetnosti (po čijoj je proceni i Firer imao izuzetno istančan osećaj za umetnost). To što takoreći svi autori dolaze do tog istog zaključka o nepostojanju tog "rafiniranog"Gebelsa, nema veze sa obavezom da se sve u vezi sa Gebelsom ocrni i satanizuje. Dok su nekoliko decenija pre toga romantična stremljenja oholog germanina Riharda Vagnera bila takva da stvori Gesamtkunstwerk, umetničko delo koje objedinjuje sve umetničke forme, Gebels se zanosio stapanjem propagande, vaspitavanja i umetnosti. 
Bilo bi ujedno zanimljivo izučavati nacistički film iz perspektive “poučnih poruka” koje se u njemu nude – “naravoučenija” koja kriju i tiho upozorenje upućeno onima čije su intimne misli možda zaprljane neslaganjem sa nacističkim načelima. U filmovima Trećeg rajha svoju individualističku težnju lik plaća glavom. Loše se, na primer piše ženi, koja nije podrška svom mužu, vernom slugi Rajha – ali, ništa bolje neće proći ni Nemac koji nije verni sluga Rajha. Mada, filmovi čija se radnja odigravala u Trećem rajhu, bili su malobrojni, ali i značajni zbog svoje otvorene propagande, zbog čega su zauzeli mesto na ozloglašenoj listi Vorbehaltsfilme (commisioned films), o kojoj je bilo reči u prvom u seriji tekstova o filmu u Trećem rajhu. U njima ćemo naći i nešto sofisticiraniji oblik “umiranja za Nemačku” nego u onim najranijim naci-filmovima, ali i pouku o tome kako se nešto uvek nesrećno završi po Nemca koji svoje celokuono biće nije predao Fireru. Ovakav sklop motiva vidimo i u filmovima čija je radnja smeštena u (nemačku) istoriju, vezana za lik nekog velikog Nemca, koji ujedno i otelovljenje principa vođe. Omiljeno otelovljenje principa vođe lik bio je pruski kralj Fridrih Veliki (1712-1786). O njemu su snimani i tokom dvadesetih godina filmovi – tačnije, od 1922. do 1937. godine snimljeno je desetak filmova u kojima je “starog Frica”, usamljenu i melanholičnu veličinu, tumačio isti glumac, imenom Oto Gebir (Otto Gebühr).

I Fridrih Veliki (Fridrih II Hoencolern), koji je Prusku podigao do evropske sile, otelovljenje je principa vođe – u nekom drugom vremenu. Sada vodi Hitler – i on je, poput “starog Frica” usamljena veličina, predana višem cilju. Ujedno, ne mora nužno o vladaru da bude reč. Pesnik Fridrih Šiler, iz istoimenog filma Herberta Majša (Maisch) iz 1940. godine, takođe otelovljuje princip vođe – utoliko što se nemirni, buntovni pitomac vojne akademije hercoga Karla Eugena od Vitemberga (1728-1793), pesnik, vatrena priroda koja živi za ideal i zbog ideala, suprotstavlja dekdentnom i neodgovornom knezu. Akademija ovog nepopularnog vladara postalo je stecište sitničavosti i ispraznosti, čije okove genijalni Šiler ne može da nosi. Podnaslov filma glasi Trijumf genija – Šiler, genije poput Hitlera, ne trpi taj besmisleni poredak i, prkoseći gojaznom knezu (glumi ga  Hajnrih George), uspeva da napusti Virtemberg i da svojom prvom dramom Razbojnici doživi slavu. Propagandne pokušaje povlačenja paralela između genijalnih ličnosti iz nemačke istorije i pritajenog Hitlera iza maske slavnog pesnika nije teško uočiti. Ovakva neposlušnost i prkos jednog Nemca, kakve pokazuje pitomac Šiler, privilegije su patriote-genija koji ustaje protiv trulog sistema, u kome odanost nemačkom Volk-u ne predstavlja onu jedinu pravu, apsolutnu vrednost. Upravo takvog, nesavesnog vladara predstavlja okrugli hedonist Karl Eugen. 

Zatim: völkisch ideologija i mitologija - superiornost germanske rase, važnost očuvanje čistote germanske krvi. Važnost nerazvodnjavanja i kvarenja te krvi. Kada je reč o Slovenima , oni su pod-ljudi (Untermenschen), rasa koja se mora porobiti. Njima su vrline germanske rase potpuno nedostižne. Kada je reč o Jevrejima, tu ne može biti kompromisa. Kap Jevrejske krvi i čista germanska krv je verjudet, "ojevrejljena" - razlike postoje samo u stepenu, po majkama i očevima, dedama i babama, pradedama i prababama, i rodbinskim odnosima, za koje upravo slovenski narodi poseduju vrlo bogat vokabular. Postoji i antisrpski igrani film: Ljudi u buri (Menschen im Sturm) iz 1941. godine, o kome će biti više reči u poglavlju koji se bave antiruskom i, uopšte, antislovenskom propagandom u igranim filmovima. U vizijama nacista Nemac, uopšte uzev German, bio je tzv. Herrenmensch - "čovek-gospodar", plemenitog pogleda i usmerenog ka duhovnom idealu nedostupnom nižim rasama - slovenskim pod-ljudima, Jevrejima i "mešancima". Ove predstave su prelivene mitologijom i "mistikom" narodnih utopija (Völkische Utopien), kakve su postojale i decenijama pre Hitlerovog stupanja na vlast. Delo rimskog istoričara Tacita Germanija je još pre toga počelo da podstiče maštu völkisch ideologa i zanesenjaka. Gvido fon List (Guido von List, 1848-1919), Karl-Marija Viligut (Karl Maria Willigut, 1866-1946), i još obuzetiji Jerg Lanc fon Libensfels (Jörg Lanz von Liebenfels, 1874-1954), stvarali okultna učenja o rasama, prožeta nordijskom mitologijom i najrazličitijim elementima germanskog nasleđa. 

Određenu popularnost - svakako veću od kinematografije Trećeg rajha - uživale su tokom proteklih decenija knjige o tzv. "okultnom rajhu", o ezoteričnim i okultnim učenjima koja su, prema pojedinim autorima, igrala mnogo veću ulogu u Trećem rajhu nego što se isprva može naslutiti. Pridaje se i veliki značaj obimnom Mitu dvadesetog veka (Das Mythos des 20. Jahrhrhunderts) Alfreda Rozenberga, iz 1930. godine. S druge strane, moguće je da su ozbiljnija interesovanja za okultno nešto za šta bismo najpre mogli da vežemo ime komadanta SS-a, Hajnriha Himlera (Heinrich Himmler), dok je Hitler - naprosto ubeđen u svoju ulogu vođe superiorne germanske rase -  ipak sledio političke i vojne ciljeve. A kada je reč o Alfredu Rozenbergu, mnoštvo svedočanstava i sačuvanih anedgdota nagoveštavaju daga u vrhu partije niko i nije ozbiljno shvatao, i da su u vezi sa njegovom knjigom, kao i njenim obimom, često zbijane šale - na primer, da niko njegov Mit nije ni pročitao do kraja. 

Među dugometražnim propagandnim filmovima svakako su najozloglašeniji antisemitski filmovi, snimani u periodu između 1938. i 1940. godine, u vreme intenzivnih deporatcija. Reč je o filmovima Robert i Bertram (1939), Vlakna iz Irske (Leinen aus Irland, 1939), Rotšildi (Die Rothschilds, 1940), Jevrejin Zis (Jud Süss, 1940) i “dokumentarni” film Večni Jevrejin (Der ewige Jude, 1940) Frica Hiplera (1909-2002), koji je još 1927. godine postao član Hitlerove NSDAP, da bi 1939. godine Gebels od njega načinio upravnika filmskog odeljenja Ministarstva za prosvećenje naroda i propagandu.

Tokom prvih godina nacističke vlasti Jevreji su isključeni iz kulturnog života Nemačke – Jevreje su nacisti smatrali odgovornim za svaku dekadenciju u umetnosti.  Tačnije, kulturni život Trećeg rajha usklađen je sasvim sa načelima nacional-socijalizma, u kojima za Jevreje nipošto nije moglo biti mesta. Upravo je jedna od najvećih filmskih zvezda nemačkog filma tridesetih i četrdesetih godina, Hans Albers (1891-1960), miljenik nemačke publike, bio oženjen Jevrejkom, ženom koju je upoznao još dvadesetih godina. Nakon što su nacisti došli na vlast, Albers nije pokazivao nameru da se rastane od supruge – nacisti su ovo tolerisali zbog Albersove slave i popularnosti koju je uživao u narodu, ali je, trpeći sve veći pritisak od strane Gebelsa, objavio 1935. godine da se razvao od svoje supruge Hanzi Burg. Par je i dalje živeo zajedno, dok 1939. Hanzi nije preko Švajcarske emigrirala u London, da bi se 1946. ipak vratila u Nemačku, gde je nastavila da živi sa Albersom, sve do njegove smrti 1960. godine. Međutim, malo je priča koje imaju ovakav, donekle i srećan prizvuk. Čuvena Kristalna noć (Kristallnacht), 9. novembra 1938. godine, predstavljala je uvod u katastrofu Jevreja. Kristalna noć zahvatila je čitavu Nemačku, i po svemu sudeći, bila je organizovana od strane nacističke vlasti, dok je nacistička propaganda prikazivala skup ovih događaja kao spontano ustajanje nemačkog naroda protiv „jevrejske pošasti“. Paljene su sinagoge, uništavane radnje i imovina Jevreja, ljudi su pljačkani, ubijani (procenjuje se da je tokom Kristalne noći ubijeno više od devedeset Jevreja) i odvođeni u logor.

Prvi antisemitski igrani film prikazan je sledeće godine – nosio je naslov Robert i Bertram.  Premijeru je doživeo u Hamburgu 7. jula 1939. Već nekoliko meseci kasnije, od 23. novembra, svaki Jevrejin u Rajhu obavezan je da nosi žutu zvezdu. Deportacije su već počele. O njima se ne bruji u javnosti, ali antisemitska propaganda je u punom jeku. U pomenutoj filmskoj komediji Robert i Bertam, šireni su već rasprostranjeni klišeji o Jevrejima. Jevrejin je pohlepan, sitničav, koristoljubiv, nemačku tradiciju ne poštuje. „Negativci“ ove komedije su karikaturalno prikazani članovi porodice Ipelmajer. Glava ove porodice, Natan Ipelmajer, zelenaš je – ujedno kukavica, koja kaže da, kada nekom želite da naudite, ne morate da potežete mač, već je najbolje uzeti pero i mastilo. Dvojica vesilih i nestašnih lutalica, po čijim imenima je naslovljen film Hansa Cerleta (Zerlett), uspevaju da nasamare Jevrejsku porodicu, i na taj način da spoje nemački ljubavni par, na putu čije sreće su Ipelmajerovi posredno stajali. Krčmar je preopterećen dugovima i kamatama. Ima lepu ćerku, u koju je zaljubljen plavokosi Mihael - lomljiv i ženstven. Ali, neka bogata, i ne baš mlada zlica, baca oko na krčmarevu ćerku. Robert i Bertram, dvojica simpatičnih lutalica (jedan mršav, drugi debeo), lukavih ali prostodušnih trikstera, rešiće taj problem - dok će paralelno sa rim razrešenjem Mihael u pruskoj vojci stasati u muškarca. 

Film obiluje suptilnim propagandnim potezima; dinamičan je, slojevit, teži da zabavi i nasmeje gledaoca, ali  ga i sve vreme zasipa vrlo detaljnim karikaturama Jevreja – ne samo u pogledu fizionomije, ili lošeg akcenta, neuglađenog govora, kreštavog glasa, već i onog što tu i tamo kao uzgred izgovori, i iznova potvrdi da u biću Natana Ipelmajera ne postoji ništa osim želje za ličnom koristi i zgrtanjem bogatstva. Očigledno je da njegovo finansijsko dobrostanje ne može biti plod njegove visoke inteligencije (naprotiv, u njoj on sasvim oskudeva), već nekog urođenog „njuha“ za malverzaciju i papirologiju. 

Ipelmajerovi, na čelu sa Natanom (ženu i neuglednu ćerku nećemo ni pominjati), predstavljaju Jevrejsku porodicu koja nije uspela da se asimilira. Svojom fizičkom pojavom, oni suštinski odudaraju od „zdravog nemstva“, koje bi još srećnije i zdravije bilo da tog odvratnog Ipelmajera nema.

Gebels je, međutim, još ranije upozoravao na Jevrejinu svojstvenu sposobnost mimikrije (Jüdische Mimikry). U životinjskom svetu mimikrija je sposobnost živog organizma da se, svoje zaštite radi, oblikom i bojom prilagodi okolini. Jevrejska mimikrija je, tako, urođena sposobnost da se svojom spoljašnjom pojavom prilagodi okolini, ali da se sačuva svoju (jevrejsku) srž i suštinu. Tokom dve godine (1939/40) filmska industrija ovu „suštinu“ prikazuje u filmovima koji obuhvataju više različitih žanrova, i koji predstavljaju najozloglašenija naslove među pomenutom skupinom Vorbehaltsfilme (commisioned films), „naručenih“ filmova.  

Mnogo uspešniju asimilaciju pokazao je negativac filma Tkanina iz Irske (Leinen aus Irland, 1939). Godina je 1909, a  jedan visoki službenik, dobro asimilovan Jevrejin, nabavkom jevtinijih vlakana iz Irske, preti da uništi lokalnu ekonomiju. Alojz Hubermajer nosi udelo, uredno je začešljan i nauljen, razgovetno se izražava. Ispod te spoljašnje uglađenosti koje pokazuje u društvu pristojnih ljudi, on je manipulator, koji u jurnjavi za ličnom koristi, nagriza nemačko društvo i njegov radni narod.

Sledeće, 1940. godine, u nemačkim bioskopima gledali su se daleko ekstremniji antisemitski filmovi. Tako, film Eriha Vašneka Die Rothschilds, prikazuje uspon jevrejskog bankara Majera Amšela Rotšilda (1744-1812). Od karikaturalnog prikaza Jevreja nije se odustalo, ali mesta za komici, kakva se mogla videti u filmu Robert i Bertram, više nije moglo biti. Narod se morao uputiti u to kakvu opasnost jevrejski narod i jevrejski novac predstavljaju po Nemce. Rotšild kuje zaveru, iz njega neprestano izviru pohlepa, podmuklost, kvarež. Dok Evropa krvari ratujući protiv Napoleona, Rotšild zgrće bogatstvo. Ništa drugo ga ne zanima. Sinove šalje širom sveta, plete mrežu i u svakoj situaciji nalazi sopstveni interes. Upečatljiva je neobično dugačka scena u kojoj se Amšel Rotšild bestidno cenka oko kamate sa knezom Vilhelmom od Hesena, koji jevrejskom bankaru Rotšildu poverava novac prilikom bekstva od Napoleonovih vojski. Njegove poslove preuzima sin Natan Rotšild – on uspeva da 1815. godine Evropom proširi glasinu da je u bici kod Vaterloa pobedio Napoleon, i da pale akcije kupi po apsurdnoj ceni.

Gebels je mogao biti zadovoljan efektima naručenih filmova. Gledaoci niza antisemitskih filmova su tokom predstave, i posle nje, reagovali kao da je sve što vide na platnu verna reprodukciju stvarnosti. I retko koji film će izazvati tako burne antisemitske reakcije, kao film Fajta Harlana Jevrejin Zis (Jud Süss).

Istorijski Jozef Zis Openhajmer (1698-1738) bio je finansijski savetnik virtemberškog kneza Karla Aleksandra, koji je pogubljen. Zis Openhajmer bio je, od 18. veka, lik raznih pripovedaka, drama, romana, ali se scenario filma najviše oslanja na antisemitsku pripovetku nemačkog poznog romantičara Vilhelma Haufa (1802-1827).

Harlan koristi inače ne sasvim jasnu istorijsku podlogu da bi prikazao lukavog i pohotljivog, dobro asimiliranog – čak i naočitog – Jevrejina, koji, imajući uticaj na lošeg i zadovoljstvu previše sklonog, a pri tom nesposobnog vladara, zgrće bogatstvo i moć.  

Ovog vladara glumi upečatljivi Hajnrih George, dok je ulogu Zisa manje-više morao da prihvati Ferdinand Marijan. Ovaj austrijski glumac, poreklom Čeh, podario je Jevrejskom negativcu neočekivane crte. Dolaskom u Štutgart Karla Aleksandra, u kojem je već neko vreme vladala zabrana ulaska Jevreja u grad, Zis više nije Jevrejin u crnom kaftanu, sa loknama i kapicom, već zgodan muškarac koga možda nije lako prepoznati kao Jevreja. Pored toga što je opsednut moći i novcem, Zis je dovoljno pohotan da se usmeri na mladu i bujnu Doroteju, koju glumi švedska glumica, Harlanova žena, plavokosa Kristina Zederbaum. Po svemu sudeći, ni Doroteja Šturm, čiji su otac i verenik uzorni Nemci, itekako zabrinuti za dobrobit svojih sugrađana, nije ravnodušna na Jevrejina, koga su gledaoci u filmovima iz 1937. godine u filmu Habanera, pored Zare Leander, mogli da vide u ulogama zavodnika.

Zis će Doroteju silovati. Ne možemo reći da je ona podlegla njegovim čarima – Zis je zarobio njenog verenika, Doroteja čuje njegove krike. Dovoljno je da Zis sa prozora dâ znak, i mučenje će prestati; na Doroteji je da odluči. Naposletku se ona predaje Zisu, a zatim svoj život okončava utapanjem u reci. Njeno telo iznose iz vode – bila je to kap koja je prelila čašu. Neozbiljni debeli knez umire od srčanog udara, a Zis pada u nemilost naroda. Završne scene predstavljaju čuveno Zisovo filmsko pogubljenje. On je u kavezu, i predstoji mu vešanje. Zis kuka, moli za život, preklinje i krivi pokojnog kneza – uzalud.

Pre toga je Zis izdejstvovao kod kneza da se ukine zabrana ulazaka Jevreja u grad. Ulice se preplavljuju jevrejskim doseljenicima, koji masovno dolaze u Štutgart. U ovim scenama zaista vidimo pripadnike jevrejskog naroda, od kojih će većina ubrzo stradati u logorima. Zisova smrt označava ujedno i vraćanja stare zabrane, uz upozorenje koje sledi – da Jevrejinu sledi smrt ukoliko stupi u seksualne odnose sa Nemicom.

            Naravno, o ovom filmu se može mnogo toga reći – uostalom, o njemu su i knjige napisane. Zbog ovog filma je reditelj Fajt Harlan optužen za zločin protiv čovečnosti, ali je oslobođen te optužbe. Glumcu Ferdinandu Marijanu je ovaj film doneo slavu, ali je postao i sastavni deo njegove zle sudbine. Marijan je briljirao u filmu u kome isprva nije hteo da glumi. Posle Drugog svetskog rata morao je da čeka na dozvolu na rad. I pre nego što ju je dočekao, aplauza publike željni glumac je, nakon sve dubljen tonuća u alkoholizam izgubio život u saobraćajnoj nesreći – kola koja je vozio, i u kojima je bio sa devojkom i prijateljima, udarila su velikom brzinom u drvo. Drugi su preživeli, dok je Marijan stradao na licu mesta. Nije bilo malo onih koji su spekulisali o samoubistvu austrijskog glumca.

            Za kraj ćemo reći i nekoliko reči o već pomenutom pseudo-dokumentarnom filmu Frica Hiplera Večni Jevrejin (Der Ewige Jude) iz 1940. godine.

Gledaoca ovaj film treba da „prosveti“, da mu objasni kakva je priroda svakog Jevrejina. Ovde se Jevreji prikazuju kao pošast za čovečanstvo, i porede se sa Jevrejima. Narator odmah na početku obaveštava gledaoca da civilizovani Jevreji u Nemačkoj nude nepotpunu sliku o svojim rasnim karakteristikama. Zato gledaoca valja uputiti u slike poljskih geta, kako bi gledalac video „kako stvarno izgledaju Jevreji, pre nego što se sakriju iza maske civilizovanog Evropljana“. Gledalac sada može da vidi gde se nalazi „kuga koja preti zdravlju arijevskog naroda“. Narator citira kompozitora Riharda Vagnera, iznoseći tvrdnju da je Jevrejin „demon propasti čovečanstva“.

            Gledalac ne treba da se vara – ovi Jevreji, koji izgledaju siromašno, uopšte ne žive u oskoduci. Oni su nagomilali novac, mogu sebi da priušte lep stan ili kuću, ali se odlučuju da žive u prljavštini. Jevrejski narod se predstavlja kao „narod parazita“ – žive na štetu naroda na čijoj su teritoriji nastanjeni. Kada iscpe sve što se može iscrpeti, pre nego što počnu smetati jedni drugima, oni se presele drugde. I tako dalje. Film se može, sa engleskim titlom (a isto važi i za Jevrejina Zisa), naći na sajtovima poput youtube.com i archive.org. Tako će čitalac zainteresovan za antisemitsku propagandu moći da vidi i čuvenu ozloglašenu, poslednju scenu filma: klanje krave. Njoj, po tome kako nalaže religija Jevreja, mora da iscuri sva krv. Kamera prati poslednje trenutke zaklane životinje. Tako, nakon sistematskog propagandnog razaranja jevrejskog naroda i stvaranja utiska da je ovaj narod takoreći kriv za svako zlo koje na ovom svetu postoji, ova scena treba u gledaocu da probudi osećaj odvratnosti – i, verovatno, zahvalnosti što postoji neko – najpre Firer – ko bdi nad dobrobiti nemačkog naroda. 





Ivan Jasiković